Već i naslovi pojedinih rasprava, poglavlja: 1. Kult – Kultura – Umetnost; 2.Tehne – Ars – Creatio; 3. Umetnik; 4. Mimesis; 5. Simulakrum; 6. Telo kao estetski fenomen; 7. Prostor i likovni elementi; 8. Lepo – Ružno; 9. Stil i značenje; 10. Tautologija ukazuju na autorov izbalansirani pristup formalnim i sadržinskim elementima koji čine umetnost i u užem, kao i u širem smislu, i prelaz sa sociološkog područja ka filozofiji umetnosti i estetici.
Tako, u tekstu Kult – Kultura – Umetnost razmatrajući odnos umetnosti i kulture i mesto umetnosti u kulturi kao nadređenom, širem pojmu – autor pod kulturom podrazumeva sveukupnost čovekovih materijalnih i duhovnih dobara, sve ono što je posledica čovekove stvaralačke ili proizvodne delatnosti. Umetnost u tom smislu pripada kulturi, a često se na umetnost gleda i kao na najreprezentativniji vid kulturnog stvaralaštva.

Zahvaljujući temeljitom poznavanju istorije umetnosti, Džalto često razmatra istorijske, pa i praistorijske artefakte (uz obaveznu potragu za etimološkim korenima) pa pokazuje očiglednu ulogu svesti u obradi materijala i ukazuje da su svi primeri koje navodi istovremeno i mesta prvih kultova, mesta čovekovog odnosa prema prirodnom, ali i onostranom kao i „prvi svedoci kulturne proizvodnje i prvi spomenici koje ubrajamo u ‘umetničke’“.
Veza između kulta, kulture i stvaralaštva se ustanovljuje isticanjem hrišćanskog creatio ex nihilo, a otuda i čovekova „težnja ka opštenju sa božanskim“.

U sledećem poglavlju, autor pribegava evoluciji pojma umetnosti, odnosno istorijskim momentima i etimologiji i pokazuje da je stvaralaštvo prevođenje stvari iz „ne-bića“ u „biće“, dakle, stvaranje iz ničega.
Razmatranje Mimesis, a zatim i Simulakrum, od Platona, Aristotela preko Renesanse do 20. veka pokazuje transformaciju pojma mimesis i uslovljava poređenja mimesis i simulakrum ( simulirati, napraviti da nešto izgleda kao nešto drugo, „kao da je…“) Tako „realnost iščezava a na mesto nje dolazi hiperrealnost ili simulacija realnosti.“
Poglavlje Lepo – Ružno pomoću ove dve granične sadržinske estetske kategorije pokazuje mogućnosti čitavog spektra shvatanja i određenja estetike upravo na definisanju i lociranju ove dve estetske modifikacije u estetičkom korpusu.

U završnom poglavlju, pojmom Tautologija, koji dolazi iz logike i za koji se može reći da nam ne daje nikakvo novo saznanje, a ona je još i iracionalna, apsolutno autonomna, zatvorena, zapravo ni tačna ni netačna, nepromenljiva i apofatička, autor nam pokazuje karakteristike savremene umetnosti i njene težnje da ne služi i ne trebe da služi bilo čemu, da ima sopstveni sadržaj i svrhu, čime se umetnost odvaja od svega spoljašnjeg. Time se u prvi plan postavlja autonomija i samoreferencijalnost umetnosti.

Time, zajedno sa savremenim umetnicima i teoretičarima umetnosti, Davor Džalto zaključuje da „umetnost prestaje zapravo da bude ono što je bila (nešto napravljeno) i postaje teorija umetnosti, čime praktično umire kao specifična delatnost.“

Davorov pristup obradi svih pojedinačnih tema je visoko inovativan i originanalan, pružajući istovremeno uvide u već postojeće teorijske diskurse i istorijsku pozadinu geneze pojedinih pojmova. Zbog svega navedenog, pozitivno ocenjujem rukopis i predlažem ga za štampu.

dr Radomir Videnović (2008)